Ђура Јакшић (1832-1878)
Ђура Јакшић је рођен 1832. године у свештеничкој кући у Српској Црњи. Требало је да продужи свештеничку лозу у свом родном месту, али је ипак, после завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину, отишао у Темишвар да учи сликање.       Уочи 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила, чувеног сликара тог доба. Тамо тражи сопствени уметнички израз и продубљује знање немачког језика. У Даниловој кући поред Јакшића сликара назире се и Јакшић песник, но он је још увек у убеђењу да је сликарство његов животни пут.
Бурни револуционарни дани 1848. године прекинули су његов успон у сликарству, када учествује у борби против мађарских револуционара. После револуције одлази у Београд, где се у недостатку материјалнох средстава прихвата физичког рада.       После тога две године проводи у Бечу где се упознаје са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Упознаје се дубље са стваралаштвом Гетеа, Шекспира и Петефија који је оставио на њега најдубљи утисак.       Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Из Беча је после краћег боравка у домовини, отишао у Минхен на Академију финих уметности.       Крајем 1855. настанио се у Кикинди и почео да живи од сликарског рада. Међутим, пише и песме и штампа их у Седмици. Године 1856., прешао је у Нови Сад и тамо био у друштву својих пријатеља из Беча, окупљених око новосадских листова Седмица и Дневник.       Почетком 1857. године ради као учитељ у забаченим селима источне Србије. Идуће године ради као учитељ цртања у институту за васпитање ћерки богате трговачке буржоазије. У лето 1860. године ради као учитељ у Пожаревцу и тамо се жени, после чега иде у Беч. На повратку из Беча провео је извесно време у Новом Саду сликајући, где је почео да пише и драму. После овога ради у државној служби у Пожаревцу, Крагујевцу, Јагодини, Крагујевацкој Раци и Сабанти.       Године 1871., отпуштен је из државне службе и био приморан да слика по целој Србији ради опстанка. Уз помоћ Стојана Новаковића 1872. године био је постављен за коректора државне штампарије у Београду. Иако му је живот сада био нешто сношљивији, Јакшић је још кубурио са материјалним тешкоћама, а уз то је и оболео од туберколозе. Убрзо је умро, у Београду 1878. године.       Иако му је живот сада био нешто сношљивији, Јакшић је још кубурио са материјалним тешкоћама, а уз то је и оболео од туберколозе. Убрзо је умро, у Београду 1878. године.       Његова најпознатија дела су:         •  песме: На Липару, Падајте браћо, Мила, Кроз поноћ нему, Отаџбина, Братоубица, Невеста, Бојна песма, Пивљанина Баја итд.         •  приповетке: Сирота Банаћанка, На мртвој стражи, Српско чобанче, Сељаци, Бела кућица, Комадић швајцарског сира, итд.         •  драме: Сеоба Србаља, Станоје Главаш , Јелисавета, кнегиња црногорска, итд.