ЕПИСКОП ЈЕГАРСКИ ПОРФИРИЈЕ | |
Епископ јегарски Господин др Порфирије (Перић) рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју од оца Радивоја и мајке Радојке. На крштењу је добио име Првослав. Основну школу завршио је у Чуругу, а Змај-Јовину гимназију у Новом Саду. Замонашен је по чину мале схиме од свог духовног оца, тада јеромонаха Иринеја (Буловића), у манастиру Високи Дечани, на Томину недељу 1985. године.
Дипломирао је на Богословском факултету 1986. године и исте године, на Други дан Духова, тадашњи Епископ рашко-призренски Павле, а данашњи Патријарх српски, рукоположио га је, у манастиру Свете Тројице, у Мушутишту, у чин јерођакона. Потом одлази на стручно богословско усавршавање, на последипломске студије из области Светог Писма Новог Завета, у Атину, где остаје до 1990. године, када се по благослову Епископа бачког Иринеја враћа у земљу и 23.септ./6.октобра долази у Манастир Светих архангела у Ковиљу. |
![]() |
На Сабор светог архангела Михаила 8/21. новембра исте године бива рукоположен у чин презвитера. Убрзо потом, доласком многих младих људи за искушенике, Манастир почиње да се развија и Епископ Порфирије бива постављен за игумана исте обитељи. Живећи у манастиру Ковиљу, држи многа богословска предавања на разним трибинама, а посебно се залаже у раду против разних деструктивних верских секти које су присутне на нашим просторима; такође духовно руководи многе младе људе из света.
На редовном заседању Светог архијерејског Сабора СПЦ у Београду 1/14. маја 1999. године изабран је за Епископа јегарског (при Епархији бачкој). Године 2004. на Богословском факултету Универзитета у Атини, успешно брани докторску дисертацију на тему Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу светог Јована Златоуста. |
ЕПИСКОП ФОТИЈЕ | |
Епископ Фотије (Сладојевић) је рођен 1. фебруара 1961. године у Дујаковцима, Општина Бања Лука, БиХ. Основну школу завршио је у Чуругу, а средњу техничку школу у Новом Саду.
Богословски факултет у Београду уписао је 1983. године, на којем је 1988. године дипломирао. Потом две године проводи на постдипломским студијама у Ерлангену - Немачка. По повратку из Немачке, на празник светог Димитрија, 1990. године прима моначки чин у манстиру Ковиљ - Епархија бачка. Исте године на празник Архангела Михаила, Епископ бачки г.г. Иринеј рукополаже га за јерођакона, а затим на празник светог Саве 1991. године за свештеномонаха. |
![]() |
Од 1992. до 1993. године, јеромонах Фотије проводи као свештенослужитељ у манастиру Бођани, а наредних пет година (1993-1998) ради као професор у богословији Светог Арсенија у Сремским Карловцима, где га и затиче избор за Епископа далматинског.
Епископ далматински и администратор горњокарловачки Фотије хиротонисан 1999. године на Духове у Саборној цркви у Сремским Карловцима, а за Епископа далматинског устоличен је на празник светог апостола Луке и светог Петра Цетињског, 31. октобра исте године у Саборној цркви у Шибенику. По одлуци Светог Архијерејског Сабора СПЦ, 2000 године Епископ Фотије бива постављен за в.д. ректора обновљене богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка. У овом кратком периоду његовог архипастирствовања у Епархијијама далматинској и горњокарловачкој почиње обнова црквеног живота и црквених објеката, а оживљава и издавачка делатност. Осим тога, од недавно је и на територији Епархије далматинске организована и веронаука за православну децу у школама. |
Проф. др ЈОВАН ТУЦАКОВ | |
Рођен је 1905. године у Чуругу, где проводи детињство и стиче основно образовање. Гимназију завршава у Новом Саду, а фармацеутске студије у Загребу, односно у Нансију у Француској, где стиче диплому фармацеута, специјализацију и докторат фармацеутских наука.
По повратку у земљу постављен је за доцента Фармацеутског одсека Медицинског факултета у Београду и за управника Института за фармакогнозију београдског Универзитета. Рат је провео у Београду, преживљавајући као апотекарски помоћник. Године 1942., у рацији у селима Шајкашке губи сина јединца, оца, брата и целу братову породицу. После рата наставља рад као доцент, а затим и као редовни професор на Фармацеутском факултету и као управник Института за фармакогнозију. |
![]() |
Године 1948., оснива Институт за проучавање лековитог биља и остаје на његовом челу до пензионисања 1975. године.
Публиковао је више од 400 научних и стручних радова у домаћим и страним часописима. Објавио је око 30 књига, од којих је најзначајнија Лечење биљем. За научне заслуге добио је значајна друштвена признања, а био је признат и ван замље. Биран је за члана многих угледних научних институција и укључиван у више међународних научних пројеката. Целог живота био је везан за родно место, где је често долазио, обилазио пријатеље, прикупљао биље и посећевао школу. Умро је 1978. године. |
ПЕТАР КОЊОВИЋ | |
Рођен је 1883. године у Чуругу, где му је отац, пореклом Сомборац, био учитељ. После завршене основне школе, кренуо је у Нови Сад у Српску велику гимназију, где је стекао основна музичка знања. Школовање је наставио у сомборској учитељској школи и постао народни учитељ.
У Учитељској школи је упознао теорију композиције и дириговања. Постао је наставник виолине у школи у којој је учио и дириговао ђачким, па затим мешовитим хором Учитељске школе. За време свог школовања написао је прву оперу Женидба Милоша Обилића. |
![]() |
У двадесет другој години живота одлази у Праг, где студира компоновање и дириговање. После дипломирања враћа се у земљу и од 1907. ради као предавач Српске музичке школе у Београду, па затим у Земуну оснива приватну музичку школу, коју води до 1914. године. Објављује Збирку српских народних песама за певање у један глас. Компоновао је велики број хорских и соло песама.
За време рата сели се у Загреб, где се јављао и својим књижевним радовима. Године 1919., објављена му је књига Личности. Године 1918., враћа се у Нови Сад, где се ангажује у политичком животу, те је као представник демократа биран и у парламент. У Загреб одлази 1921. и остаје у Хрватској до 1939. У то време диригује у Опери, ради као редитељ, завршава опере Кнез од Зете и Коштана. По повратку у Београд ради на Музичкој академији, где остаје до пензионисања. Пише опере Сељаци и Отаџбина и балетску музику Симфонијски триптихон. Умро је 1970. године. Својим радом и стваралаштвом стекао је истакнуто место у српској музици. |
Др ЛАЗА ПАЧУ | |
Рођен је 1855. године у Чуругу у свештеничкој породици. Основну школу је учио у Чуругу, а српску гимназију у Новом Саду. Студије медицине уписао је у Цириху, а завршио у Берлину, где је положио и докторат медицинских наука.
Захваљујући његовој докторској дисертацији о реуми, др Пачу је касније истицан као један од изумитеља модерног лечења реуматизма. У Цириху се оженио Београђанком Ленком Лахо. Године 1881., Пачу долази у Србију и ради неколико година као лекар у Београду, где потом буде именован за шефа санитета, што ће бити и крај његовог бављења медицином и улазак у политику. Године 1878., ангажован је за управника Државног монопола и као приземан и рационалан човек, за само годину дана успео је да га организује и оспособи, па је убрзо затим именован за директора Београдске задруге - најзначајније финансијске институције у то време у Србији. |
![]() |
Важио је за једног од наших најспособнијих финансијера. Три пута је постављан за министра финансија. Средио је државни буџет и први и једини пут у време Краљевине Србије, динар је постао конвертабилан. То је условило константни буџетски дефицит и подигло углед земље и владе у Европи. Др Пачу је био неподмитљив и уживао је велики углед код грађана. Био је један од главних људи Радикалне сранке.
Разболео се почетком Првог светског рата и повукао у Врњце, где је умро 1915. године. |
Тим за талентоване ученике |
Тим чине:
|